Otadžbina

КРИВИЧНА ДЕЛА У СТАРОЈ ЦАРЕВИНИ И НОВОЈ КРАЉЕВИНИ СРПСКОЈ од ЛЛЕКСЕ ШУЛОЕИЋЛ (НАСТАВАК) I 34. Утаја, Између крађе и утаје чпњена је разлика још у старнм законицима. Тако се у Душановом законику номиње једна врста утаје као недозвољено дело, Тамо се наређује: »Ко што нађе у царевој земљи да не узме тере да рече : вратићу ако то позна ; ако ли похвати или узме, да плати што тат или гусар; а што нађе у туђој земљи на војсци, да веде и несе пред цара и војводу«. Други вид утаје не помпн е се у овом законику и за то можемо узети, да су све друге врсте утаја сматране и расправљане као крађа. Дакле се у оно време само задржавање нађене туђе ствари узимало као утаја. Данас се утаја већ другче схвата. Има истина и данас много правника, који признају само један вид ута.је, а то је, кад неко туђу покретну ствар, која је поверена његовој државини, утајн, но ипак је за то преовладало мишљење, да се као утаја сматра не само овај вид утаје, него и онај случај, кад ко нађе туђу покретну ствар, па ову утаји. Наш законодавац има врло опширан појам о утаји. По њему се као утаја сматра свако незаконо присвајање туђе покретне ствари, које оу учиниоцу биле поверене на чување или управљање, па после пориче да је ствар 7 њега; или кад ко нечију ствар нађе или туђу ствар на штету господара потроши, заложи или отуђи. Да би постојало дело утаје нужпо је : 1. Да се туђа покретна ствар у часу извршења овог кривич. дела налазила у државини окривљеног, јер ако она није била у његовој, већ у туђој државини, онда то није утаја већ крађа. 2. Да је учинилац дозвољеним и законитим путем дошао до државине утајене ствари. Ако је ко путем уговора или погодбе добио од неког неку ствар на руковање, иа је после одриче, онда постоји утаја, али ако јс недозвољеним путем дошао до ње, онда