Otadžbina

КРИВИЧНА ДЕ.1А

не може да буде говора о утаји, но лело еа свим ирелази у вид већега дела ; нпр. ако јатак сакрије и одриче да је иримно крадегш ствари на чување, ту онда не може бити утаје, чо јатаковаља. 3. Ствар мора бити туђа. Отуда носгојп и овде као и код крађе правило, да нико не може према својој ствари да учиниутају. Но у новије време одстугшло се од тога правилл, а то .је почето од оног премена, од када еу власти попнс.чне и забрањене стварп остављале код сопствсника на чупању. Ту је претпоставка, да јс совственик са забраном пзгубпо право слободног располагања са тим стварнма, но ужчва само државину, ма да још нико другн није добио право својине на и.их. Наш законодавац не прпзнаје, да со утаја може учпнити и над сопственим стварима и за то по примеру неких законодаваца овакав случај не сматра за утају, већ за прсвару и за овај случај прописује у 255. крив. зак. ово : (| Као варалица казпиће се још : 1, Ко сопствену ствар, која је од надлежне власти за сигурност повериоца или за цељ продаје узапћена, тајним недозвољенпм начином испод запта узме, прикрије или уништи. у случају ако сс поверилац на други начин пс би могао никако, или не би могао потпуно намирити". 4. Утајана ствар мора имати неку вредност, тако да је утајач тчме умножио своју имовину. За то закоподавци деле утаје у разве врсте према вредностч утајане ствари. 5. Утајач морао је имати намеру да туђу ствар утаји. Ако он ту намеру није пмао, онда не може бчти ич утаје. Ако је нпр. неко узсо нечију ствар али му је дао исту таку ствар од псте вредности, онда не постоји намера за утају и дело постаје засебпо дело друге врсте. Разуме се да је ово могуће само код оних ствари, којо се могу замењивати. 6. По нашем закону тражи се још да се утајана отвар прпевоји или да се на штету господара прода, потрошп или заложи п чим се ма која од ових радања учнпи, \таја се сматра као свртсно дело. 7. Онде где је уччњеиа утаја иађене ствари, нужно је, да је цротекао неки законом одређени рок, у коме је сваки дужан нађену ствар да преда власти. У нашем крив. закону о томе се ништа нс говори, а у грађанском закону опет, не оставља се за то никакав рок. а то значи да се нађена ствар мора одма првога дапа пријавити власти. Наш грађ. закон у I. 242. прописује : „Ствар изгубљепу туђу ако нађсш, пије твоја. Ако се по зпаку каквом позва чија је, да је одма ономе вратнш ; ако лч се пе позна, па је ствар мале вредпости од једпог двадесетака до 12. дајавиш 0таџ1жна кн>. xxviii., св. "09. 5