Otadžbina

ДА.ША ЂОНИТг

управитељ одмах понудио плату — коју би му и тако остао дуж,ан. Да је знао тек овлаш оне разне трагедије и комедије, којима су пуни позоришни репертоари, и да је имао имао иоле појма о важнијим и најважнијим улогама у њима, Даша би се по свој прилИци већ сад видео у духу као Хамлет, Отело, Фауст или Карло Мор; али њему то све беше са свим непознато. Он је знао само за брицу у „Саћурици и шубари," за слугу у «Граничарима" и за Мешема у (( Чаши воде," а знао их је за то, што се њега тицало. Да је Болинброк замашнија улога од Мешема, било му је до душе чисто. за то му се ипак већ чинило, да би је могао такође приказати, и ако га је од те идеје плашило учење те улоге. Таколикаје! Помисао на силно учење било је и једино, што му је кварило ту прву радост. Па тек Отаза! Даши би се на сваки начин насменшо брк, да га је имао; овако му се само развукоше усне и он се мало живље ираћну по кревету. Да ли се заиста заљубила у њега, као што му рече Пера? Даши беше иојам о том реФлективном осећају прилично нејасан и он се поче збиља трудити, да га себи иротумачи и некако сгварно нред очи изнесе. За сентименталност нмје Даша имао никако дара а и способност му је недостајала. о љубави иремишљати тако, као што чине људи нежнијег соја. У љубави је био до душе новајлија, но ииак је осећао сав мах те чудотворне струје. Тај нов осећај навео га је и на одважан корак и држао га непресгано у неком грозничавом расположењу Али прва навала љубавна ирешла га је у неку руку; новина глумовања и Перине речи одстранили су му пажњу од Отазе. и Даша је почео по мало да резонира о целом (( одномдаЈу" са Отазом. Његовом немирном духу поче бити тај платонски нроцес« по мало чудан а по мало и несносаи. У њему почеше опет да се буде из дремежа оие силне мушице, које су га већ толико пута навеле на ра-