Otadžbina

84

ДЛША Т.011ПИ

тренутака за тим одавало је одмерено и мирно му дисање, да сиава, слатко спава. XI. —- Хеј, ленштино, устај! Ко је то још видео' На пољу дан, да већ не може лепши бити, а он чмава као заклан. И Пера поче Дашу дрмати и једва га разбуди. Даша разјапи очи и позна свог друга. —- Ха, шта ?! рече и поче се теглити. — Устај, ј ер сад ћу те полити! — Та ево, ево. Хо мај, ал' си нестрпљив. — Обуци се па хајдмо у шетњу. Оваквог дана још није било. Даша се диже и ноче се облачити. — А од куд ти овај пукет? запита га Пера и наслони се на сто, да цвеће боље види. — Тај пукет? То не знам ни сам. Кад сам синоћ дошао кући, затекао сам га на столу. Шта мислиш ти, од кога може бити ? — До душе, ту треба много мудрости! твоја газдарица, зумбул-удовица, хтела тиме да те обрадује. — Госиођа Јела? — На сваки начин. А ко иначе? Баш да је запитам.... — Чекај бар, док се обучем. — Ти море и не знаш, какав си русвај починио у срцима овдашњим. Свака (( швермује )) за тобом, а ја сам добро видео, како те ова „витвица" гледи. Ех, брате си ми мој! Та и она је још млада а ђаво не спава. Нисам хтео ништа да ти говорим; знам, да си се забленуо у Стазу, па к о велим: шта да му још пуним главу. — Иди, Перо! —- Ти си био солдат, иа знаш онда, шта то значи: пров одити љу б ав. — Нисам се ја никад упуштао у такве етвари, рече Даша и нагло прорумени.