Otadžbina

ДАШЛ ЂОНИТг

85

— То кажи другом. — Дајем ти своју реч. Пера га промери од главе до пете и слеже за Тим раменима. — Дед дувана, рече и седе на Дашин кревег. Даша му пружи дувањару, Пера смота цигарету и запали је. Неко су време ћутали обојица и Даша се међу тим обуче са свим. — Изволи, рече; сад можемо у шетњу. Пера устане ћутке и изађе из собе. У авлији спази удовицу Јелу. приступи јој и рече лагано: — Овог овде чувајте; и ако је клипан, још је дере. које треба васпитати. С Вогом ! Пера оде и остави удовицу, да зачуђено гледи за њим. Тек кад спази Дашу, трже се, глимну главом на његов поздрав, уђе у кућу па управо у Дашину собу. — Видео је цвеће. рече полугласно; имао га је и у руци, јер није на оном месту, камо сам га метла синоћ Ала је био леп у позоришту! Шта рече само тај Пера ? Не разумем га; али толико знам, да тај Даша мора бши мој, ма стао цео Бечеј на главу. И удовица .Тела поче живо спремати собу, како би Даша био само задовољан, кад се врати кући. Међу тим се Пера и Даша упутили у шетњу, најпре кроз варош и сеоски крај. док не изађоше на ледину, па дуж реке Тисе све до скеле, којом се прелази из Вачке у Банат, у Турски Бечеј. Из почетка су ћутали обојица. Даша, што је био неиспаван а Пера, што су га мучиле разне мисли. Тек кад оставише за собом и последње куће, поче се Пера кравити. Он застане и ногледи око себе. — Видиш, брате, рече и иређе руком преко чела; овај свезк ваздух чудновато ме крепи. Гледај оне воћке у баштама; пуне су цвећа а разне боје утичу ми тако добротворно на очи. Чисто осећам и мирис, који се шири из њих. Ја сам варошко дете и одрастао сам међ висо-