Otadžbina

ДЛША ЂОНИЋ

89

постала „прима-дона", ностала је и скупља. Није могао сваки доћи до ПјС , аја! Тим су њене акције расле — та видео си у Сентомашу. .Ја, наравно, нисам знао ништа о том, кад сам је видео и лудо се заљубио. Она је онда ноказивала према мени страсну наклоност, и ми смо провели неколико сретних недеља, док јој се нисам досадио. Управо. Курјак је свему крив. Видео је он, да се људи по варошицама не одазивају тако, као до сад —■ Стаза иије никог гледала. То Курјаку није ишло никако у рачун. Позориште празно или тек-тек. И он прекине нашу свезу. Напунио ми главу, да је Стаза имала ову и ову прошлост, а и њојзи је говорио, да се сећа, за што је ангажована. Мало по мало —■ ми се почесмо туђити. Ја Стазу затечем у врло интимном иоложају — русвај готов. Обоје хоћемо да одемо. Она с оним госнодином, а ја кући. Е сад неприлике за Курјака. Моли ти он и мене и њу, па —- но, остадоомо обоје, али се више не познајемо. Стаза тера своје старо, постала је опет дмагнет" или, као што Курјак вели: (( стекла је опет поверење". — Аха! То ли је то, икону му његову! викне Даша. — Е, сад шта да ти нричам даље, настави Пера ; остао сам ту, што сам се заплео, што сам заволео позорницу и што ме отац није хтео. Болело је то мене, али нисам се никад ником тужио. Само бих волео да ое осветим Курјаку — Остави то мени, Иеро! Абдеса му његовог, ти се за цело не ћеш тако осветити као ја. Та ево толико си времена изгубио. Ја би' већ друкче! А 'оћеш ли се светити и Стази? — Не ћу; она ме се више не тиче ништа. — А шта ћу ја? — Волеш лн је још '• — Та не зиам ни сам. Знаш, тако ме гледи, да би одма' — уФ! — Ради, шта знаш. Луд ниси, то јест, ниси глуп.