Otadžbina

II К О Н А

25

талност разбила све те толиким напорима и још већим стрпљењем удешаване планове за ослобођење Ево зашто и како и у самим сенкама наше прве емиграције народни наш понос може да нађе утехе. Поклонимо им се и благосиљајмо их ! —- ♦♦ ИКОНА (ПО Ј2ДН0Ш ДРДИСКОИ 0ДЛ0МК7 ФЈПДРИХЛ. ХЕБЛЛ) . Још је Фрушка цвотна, зелена и жива, II песма се ГЈасно по њојзи одзива; Још тихани ветар задрхтава гране. И свуда још дише летње радовање ; Још је шума зверу слађе боравиште, А срцу се младом у даљину иште ; Још је вече тихо, месечина сјајна, И поноћни шапат непојмљива тајна. 1 Још високо небо плаветнило краси, По Дунаву лаки играју таласи, Са висине сунце још греје и б.шста, У планини струја свежа је и чиста; Још је зора мила сваком, који рани, Још су ноћи кратке а дуги су дани, Још не жути лишће сред густога грања, 0 студеној зими још нико не сања. Све, што жнии. гмиже или бујно цвета, Све ужива даре поноситог лета, Па га уз то краси и диже му чари, Те му на животу тако благодари: II човек кад дише и свесно ужива, II тица кад пева, звере кад почива, И дрво кад шушти, и ветар кад пири, II шарено цвеће кад миомир шири. Па и опа липа усам.Бена, стара, Што стотину лета мирно се одмара, На пропланку малом крај џбуна зелена,