Otadžbina

1! К О Н А

27

Власници ме силом на ручковс вуку, А дечица мала љубе ме у руку, У ту грешну руку, у тај измет пакла, Што за нешто блага пријатеља закла I — Ал' даље не могу! Дави ме и гуши, Као да се на ме васиона сруши » У то иза џбуна помоли се глава Убица се стресе очајничка страва Као бритким ножем у срце га текне ; Он помамно ђипи и промукло дрекне: »Зар си чуо, болан, што Бог до сад није 1 II ти живиш даље! Још ти срце бије! Са том страшном тајном ти мораш умрети Ја могу још једио убиство поднети!® И к'о вепар, кад му крв јурне у очи, Бесомучпо грешник на невиног скочи, За гушу га шчена, на земљу га вури, И пламени нож му кроз срце пројури Па помамно ђипи и у жртву гледи, А ова полако умире и бледи, II још шану тихо : Бог нека ти суди! П' онда заспа мирно, да се не пробуди. А грешник је гледн и горко се смеши: »Зар се мора, Боже, по ново да греши ?! Ја у надн бејах, да ћу мира наћи, Да у очи могу погледати браћи.... А сад не смем више ни у божје лице, Ах! и Бог се клони таквога убице...« И грешник се згрози и у шуму скрива, II остави жргву, да вечно почнва. * А Фрушка је цветна, зелена и жива, II песма се гласно по љојзи одзива; Са висине сунце још греје и блиста, У планини струја свежа је и чисга; Још икона трошна на липи је тамо, Од сгарине једва гек се види само Лице Бога малог, пуно слатког миља, II ручица, како свемир благосиља.... у\ДиИАН ј^АВИЋ. «