Otadžbina

7*

ДОМОБРАНЧЕВ А КТчИ 99 На наше иретње и на питања наша не шћаше старац да нам одговори ни једном речи. Ћутао је као заливен и само стрељао својим страшним и закрвављеним очима. Старчеви погледи беху у исто време и страшни и очајни, и утицаху на мене чудновато. Наши би људи, без сумње, исекли иа комаде овога окорелога Француза, да га капетан, који нас је водио, иије узео у заштиту и повео везана собом. У селу Р. предадосмо сгарца месној команди , која је по судском закону требала што пре да отпрати на онај свет тога чудноватог човека ; али месни комаидант, човекољубив и жовијалан виши оФицир, имађаше и сувише саучешћа према јадном Французу и труђаше се да га ма како спасе, јер је, без поговора, требао да буде стрељан, пошто је ухваћен с оружјем у руци. На питање командантово : да ли је, можда, нашао оружје на путу и хтео да га преда немачкој власти, одговарао је старац махањем главе и одричући; или: да му није можда оружје каква мила Фамилијарна успомена? на што је он поново одговарао одричући немо и махањем седе главе. Командант места, који му је, тако рећи, силом трпао у уста речи, које би га спасле, иа послегку је, принуђен строгошћу ратног закона, морао да га осуди на смрт. Осуђеника одведоше и притворише у једну шупу, која је била још у доста добром стању, да га по иодне одатле изведу и стрељају. Читав час још остадох код команданта разговарајући се при Флаши ваиредног Бургундца, о чудноватом старцу, који нам још ненрестано лебђаше у нашој уобразиљи са својим светлим очима нуним Фанатизма. Било је око подпе кад сам се растао са мојим домаћином, да се и сам постарам за какав стан и да се мало поодморим.