Otadžbina

100

ДОМОБРАНЧЕВА КЋИ

Уђем у малу сеоску улицу, која бегае иретрпана камењем и гредама и иаиђем иа наше веселе војнике. Добри Саксонци беху се већ разместили и скупљаху се сад у омање гомилице , ћеретајући и пушећи из својих лула, колико тек да им време брже прође. И мени беше дотле ишчезла из памети старчева слика и било ми је тада лакше. Али баш кад хтедох да прођем мимо једну највеоелију групу војника, опазих како се једна млада девојка, у скромном црном оделу, труђаше узалуд да се одбрани од безобразних шала и задиркивања њихова, јер они беху већ прилично напити, те се гласно смејаху њеним уздасима и Француском запомагању. Приђем одмах тој групи војника и оштро их опоменем на ред и на мир. Како сам доста чисто говорио Француски. упитах девојку, која стајаше оборених очију и расилетене црне косе: куда је наумила и шта жели ? Кад се мало умирила и дошла к себи од страха, она ми још увек јецајући и уздишући рече: да су јој Немци ухапсили оца и да хоће да га стрељају, а она је, у жељи да га још једном и последњи пут види и с њим се опрости, похитала амо ! Замолим је да пође за мном у месну команду, где ће, рекох јој, чути: где јој је отац и шта ће бити с њим. Месни командант јој саопшти, да ће отац њезин бити стрељан по гшдне у 3 часа и допусти јој да се последњи пут види и састане с њиме. За тим и ја, иосле дугог тумарања иађох стан у једиој згради, која је била још у доста добром стању. Поред те зграде у истом дворишту беху рушевине, које казиваху да је ту била пре кратког времена још једиа кућа са улице. Ушавши у собу, иаложим ватру и пружим се поред ње на патос, који беше носут малтером, да се мало одморим. Обртао сам се час на једну час на другу страну, али узалуд, јер не могах очију да сведем.