Otadžbina

АНА КАРЕЉИНА

113

Алексије Александровић одви плед у који беше ноге умотао, и сишавши с каруца, упути се кроза снег Дарији Александровној. — Шга то зиачи Алексије Александровићу, зашто нећете ни да нас виднте? — упита Доли смешећи се. — У великом сам послу. Мило ми је што вас видим — то је рекао тоном из кога се могло појмити, да му ;је наопако мило. — Како је са здрављем ? — А шта ради моја драга Ана? Алексије Александровић прогунђа нешто па хтеде да умакне. Али га Степан Аркадијевић не иушта. — Зиаш шта ћемо сутра ? Доли, зови га на ручак. Позваћемо и Кознишева и Песцева, да га угостимо москов ском и нт елигенциј о м. — Истина дођите. Чекаћемо вас у 5 у 6 часова, кад хоћете. А како је моја мила Ана? Ала се давно.... — Она је здрава — намршти се Карењин. — Мило ми је било — и он пође својим колима. — Хоћете ли доћи? — викну Доли за њим. Алексије Александровић рече нешто, што се није могло чути у оном урнебесу од кола. — Доћи ћу сутра по тебе! — викиу му Степан Аркаднјевић. Алексије Александровић завуче се у своја кола тако, да нит он кога види, нити ко њега видети може. —- Особењак! — рече Степан Аркадијевић жени, и погледавши на евој часовник , учини нешто руком пред лицем, што је требало да значи миловање жене и деце па стаде грабити тротоаром. —- Стево, Стево! — повика Доли поцрвеневши. Он се окрете. — Па ти знаш да ми вал>а купити халлшице за Гришу и Тању. Дај ми новаца ! — Не требају ти паре. Реци да ћу ја платити — и он шмугну у свет весело поздрављајући некаквог нознаника који нролажаше. 0ТАЏ1ЖНА №. XXXI св. 121 8