Otadžbina

112

АНА КАРЕЊИНА

— Ласно је вама говорити , ви и ие знате колико милиона имате. А ја врло волим кад мој муж лети оде у ревизију. Њему је пријатно и здраво прошетати се, а ја са том његовом дијуриом плаћам издржавање екипажа. Путујући у даљне губериије, Алексије Александровић заустави се на три дана у Москви. Сутрадан по доласку, ои пође у визиту ђенералгубернатору. На новинарском раскршћу, где је увек 'гужва Фијакера и екипажа , он на једанпут зачу где га неко по имену виче тако громко и весело, да се морао осврнути. На углу тротоара стајао је Степан Аркадијевић у кратком помодном палтоу, са малим помодним шеширом , кезећи своје беле зубе међ црвеним уснама, и одлучно му викаше да стане. Он се једиом руком држао за прозор некаквих каруца, која стајаху на ћошку, и из којих се помаљала једна женска глава са сомотским шеширом и две дечије главе. И дама се смешила добрим осмехом и махала рукама на Алексија Александровића. То беше Доли с децом. Алексије Александровић није хтео никога да види у Москви, а најмање свога шурака. Он поздрави каиом и хтеде да прође, али Стеван Аркадијевић нареди његовом кочијашу да стане, па прогаца по снегу до њега. — Зар се не стидиш шго нам ииси јавио да ћеш доћи? Кад си стигао? А ја јуче био у гостионици Дисо, видим на табли (( Карењин'\ али ни у крај памети да си то ти! Иначе бих те одмах потражио — говораше Степан Аркадијевић нровлачећи главу кроз прозор од каруца и лупајући ноге да с њих отресе снег. — Како ми је мило што те видим ! Али баш је којешта што ниси јавио ! — Нисам имао каде. У великом сам послу — рече Алексије Александровић сухо. — Ајде до моје жене. Она је тако радосна да те види ! —