Otadžbina

ЈаН амос коменски

169

се састоји из гроструке књиге божје / а моја филосоФија, да с Давидом посматрам дела Господња , и да се дивим, што се Бог, Господар света снисхођава те погледа иа мсне , незнатнога црва. Моја медицина треба да је мршава храна, помешана с постом, а моје правничко знање, да другима чиним све оно , што бих ја рад био да они чине мени. Упита ли ме ко за моје богослов.ве, а ја ћу, као и Тома Аквински у часу своје смрти узети Свето Писмо, па ћу му и срцем и устима рећи: Ја верујем у све оно што је у овој књизи. Успита ли ме ко подробније за моју вероисповест, ја ћу му казати апостолску, по што не знам за краћу, простију и силгшју, која би сва сиорна иитања решавала. Захте ли ко да чује моју молитву, ја ћу му очитати Господњу, јер нико иије могао да да бољи кључ, који отвара срце оца небеснога , но што га даде Син његов јединац, који је дошао с крила његова. Упита ли ко за иравила живота мога, казаћу му десет заиовести , јер мислим, да иико боље није могао казати вол^у Божју, него Он сам. Усхте ли ко да сазна за моју казуистику (науку о савесиости). ја ћу му одговорити: Сумњиво ми је све што је од мене; зато се бојим да не грешим и кад право чиним, и рећи ћу смирено: Ја сам некористан слуга; имај са мном стрпљења и «Но шта ће на све ово рећи они, што се дпве људској мудрости? — Они ће извесно исмевати стару будалу, која с врхунца славе сама силази у понор понижења. Нека се смеју. ако им је то драго. И моје се срце смеје што је утекло од заблуда. Ја сам нашао пристаниште своје, — збогом судбино и случајиости! Христос ми је све; његово подножје драже ми је но сви престоли овога света, његова низина виша од сваке висине. Цео живот мој није био ништа. друго до вечно иутовање, неирекидно мењањв конака — нигде отаџбинв. Но, ето, сад ми је на догледу небеска отаџбина, пред чији ме праг довео вођа мој, светлост моја, мој Христос, који је оти1 По Бекону: Бог, природа, човек.