Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

,(Мудро збориш, брале, }> прихватиће други један себар. к Кажу људи, да је госгшђа Мара, Љубојева жена, јуначка срца. Ваљало би јој поћи у сретање, а она нека са нама после управља. Ако се гусари и даље упуте за нама, нека нам она буде воћа , а ми ћемо сви за њом. < )но стотину тата ваљда ћемо нас триста иадвладати. Зар не видите људи, да се они гусари упутише за нама, да нам поплене стоку, а деду поробе. Боље ће бити да не идемо сами даље без вође. м Код људи се поче новраћати присебност. Почеше увиђати да им је пропаст извесна ако продуже пут без вође , а са добрим вођом могу се бар одупрети свакој сили. «Да се здружимо! Да се здружимоР повикаше сви људи, али жене и опет ударише у кукњаву. Најзад после дужег саветовања одлучише, да двајестину људи одведу жене и депу са стоком у правцу ка „врелим водама," а остали пођоше са Вјелушом у сретање војвоткињи. Златко са својим коњем оста сав преплашен и плачан у оној гомили страних и непознатих жена. Бјелушу није требао коњ, јер су сви бегунци ишли пешице. * * Војвоткиња је са великим нестрпљењем очекивала повратак Бјелуша. То је нестрпљење ночело прелазити у неку врсгу очајања, кад виде да ће њу турска чета скоро стићи. Из овог очајања изроди се у срцу јуначне жене самонрегорење. Мало у лево од иута опазила је мали луг од двајестак старих букава и она сврну са стазе и право окрете коња томе лугу. Решила се да овде сачека сиас или смрт. Жива се са дететом не да заробити, а и живот ће скупо дати. Из пртљага извуче оштар мач. Њим ће сама да брани себе и своју чељад. Каква очајна замисао! Каква одважност! Окрете се онамо од куда је Бјелуша очекивала , и срце јој поче живље откуцавати,