Otadžbina

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

XXXII. Груд Дијане, лице Флоре Јесу красни, драги моји; Ал' ножица Терпсихоре За ме од њих више стоји. При погледу она ствара, У награду, занос чара ; А лепота њена веља Измамлује јато жеља. Ја је љубим, о Елвина, Кад провири испод скута; И по трави када лута; На подношку крај камина ; Кад с' огледа у паркету, II на стена кршном сплету. XXXIII. Видех море испред буре, И валове како с' вију ; Како хите, како журе, Да с' пред њене ноге свију. Желео сам да уз вале Љубим оне ноге мале. У младости још никада Не осетих тол'ко јада; Не пожелех с више сграсти Љубит' уста мила, нежна, Ни Армида лица снежна, Нити груди рајске сласти. Никад тако страсти више Душу моју не морише. XXXIV. Још се сећам сласти веће,, Док још беху снови моји :