Otadžbina

46

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

(И мој роман ночех тиме). А кад стиже — стрица стара (Он нониче главу ходу) Мртвог нађе већ на столу. 1ЛН. Крај мртваца, ах, та маии, Дошли људи. руља цела, Непозвани, к'о и звани, Што већ гину за опела. И сгарца су сахранили ; За тим с попом јели, пили ; Па одоше тужна лика, Божем, жале покојника ! Наш Оњегин сел^ак поста, Држи земље, воде, шуме (Да л' и радит' њима уме?) Наживе се дотле доста: Расипајућ' к'о што ј' знао, Сад се радо другом дао. 1ЛУ. Два му дана поља мила, Два му дана све је ново : Хлад шумскога зеленила, Жуборкање потоково. Али трећег — за брег. поље Није више им'о вол>е. И с досадом тада виде, Да по старом опет иде. И овде је иста чама : Ма да нема песме, пира Пустоћа му душу дира Досада га мучи сама, Не пушта га нигде дерна. Ко сен или жена верна.