Otadžbina

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЉКГИН

581

XV. Да л' сте штогод горе знали Нег' кад жена сузе лије, Недостојног мужа жали, Који никад крај ње није. Он је цени, добро зна је, Ал' судба му досадна је. Па је једак, вазда ћути, А злоба му чело мути. Ја сам такав! Да л' сте знали У душином кад сте жару, У онако нежном чару, Оне ретке написали ? Или, можда, Усуд даде, Те у део то вам паде? XVI. Сан и време не враћа се: Не обнових душу моју! Али опет љубит' да се, Ма ко братац сестру своју. Слушајте ме, ал' без гнева: Та зар једном мења дева Новим снов'ма старе снове? К'о што с' мења с гране ове У пролеће лишће свело. То је, можда, воља Бога ! Заљуб'те се у другога... Увек гордо држ'те чело, Неће сваки ко ја бити : Неискусност беди хити! ): XVII. Оњегин јој тако збори. Уплакана, нема лица, А уз загуш што је мори,