Otadžbina

588

ЈЕВЂЕИИЈЕ ОЊЕГИН

Ројем јетких епиграма У том часу кипим, дишем, А мадригал, опет, пишем ! XXXI. За њих не зна Ленски млади Па их Олги и не пише ; Перо му се срећом слади Љубављу му песма дише. Чег на Олги баш и није И о том јој хвалу вије. Моћни су му песме гласи, А истина све их краси. Јазикове, тако и ти У заносу срца свога, Певаш, славиш не знам кога. А песме ће твоје бити, Што их нујно срце поје, Историја судбе твоје. XXXII. Лакше ! Чујеш ? Критик строги Нити мари, нити штује За јад тешки, за бол многи, Већ писцима довикује : «Обришите сузе ваше, Не морите душе наше, А прошлости мира дајте, 0 чем другом запевајте !" —- Знам да ће нас речма стићи: Ето трубе, кинџал љути, Размишљања разни пути, Из мртвих их ваља дићи! и Иије л' тако? Јесте боме ! «Па певајте оде коме !"