Palanka u planini i Lutanja

М Прелговор

ље јој ни тада не допусти. Университет јој и даље бејаше мио, и она приватно похађаше часове из књижевности.

„Са тако мало школе што је имам...“, — гласи једно место у једном њеном писму. Одиста, њено цело школовање било је: основна школа, сликарска школа и нижа гимназија. Ову последњу учила је, — и положила „малу матуру“, — као већ одрасла девојка, 1910. Кад је завршила сликарску школу, намерила је да буде учитељица цртања у којој средњој школи. За то јој је требао испит за учитељицу цртања, и — како код нас мора да буде формалних квалификација, иако су оне стварне ван питања свршена нижа гимназија.

Лазаревићева је била једно добро дете, из добре београдске породице, лепо васпитано, благородно, скромно — али изванредно скромно — савесно на сваком послу, и са једном врло јаком тежњом да · се научи. Видевши да то није постигла школом, она је радила сама. Тихо и мирно, она се сама пућуивала у питања књижевности и уметности. Чинила је то просто за своје задовољство, за потребу образовања коју је живо осећала, а која је постала већа услед промашеног школовања. Она је имала интересовања, и то ју је гонило на читање. Читала је српске књиге, прочитала је све што је добро од наших новијих писаца, и пратила је дневну књижевност. Читала је француске и немачке књиге као што ће доцније читати руске и талијанске и упознавала се са новијим делима данашње светске књижевности. Ту је она ишла за оним што је било на дневном реду или јој било препоручено, а задржавала је себи право да има своје лично миш-