Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини - 11

— Гле, гле, шта је то садг — говорио је пуковник љубећи је у косу. Шта је требало да чини он, који се враћао сам натраг у празну кућу» — а, ето, срећно дете је плакало!...

„Чика апотекар“, — рече Олга, отргнувши се од оцаи пружајући обе руке апотекару — добри, „чика апотекар“! Хвала вам на свему. Чувајте ми тату.

Сузе загушише њене речи.

— Ходи, — рече Владимир не могући да гледа њене сузе: — доста је било плача. Ако мислимо да на време стигнемо за воз, треба пожурити.

Он је изведе из цркве и поможе јој да уђе у кола.

Био је свеж пролетњи дан, и Владимир, бојећи се оштрог ваздуха, умота Олгина рамена огртачем, спремним у колима. Он је био заузет тиме кад су кола полазила, и не осврте се више за својима.

Неколико пари очију одгледаше за њима, и кола се изгубише из порте.

Госпођа Станојевић и кћи пођоше ка Косовској улици. Пуковник још у хитњи стеже руку апотекару, рекавши: „Онда, до виђења сутра на станици“, па и он пође са њима.

Мати и кћи нису ништа говориле. Оне су биле дубоко увређене што се Владимир није још једном пољубио. с њима полазећи, и што се није осврнуо, мада су оне изишле из цркве за њим. Њина срца била су испуњена горчином, и оне нису могле проговорити.

Апотекар изиђе споредним изласком на улицу Краља Александра, и (без циља пође навише ка Тркалишту. Он је осећао неку нелагодност коју није умео да објасни себи: није знао да ли је она последица непроспаване ноћи у возу, тесног одела, или чега другог.

Ишао је насумце завирујући немарно у телал-