Palanka u planini i Lutanja

Лутања.

Има нас много. таквих: кад треба радити питамо се „зашто 2“ или „нашто 2“, и оно што би могло имати вредности изгуби је; кад нам се јави радост у жевоту, ми не верујемо, јер је дошла сувише просто, и не пружимо руку да тражимо оло што треба да припадне нама. А живот пролази као велика река, проноси благо које бисмо могли имати, али ми седимо на обали и сумњамо.

Кад је Марија Јаковљевић први пут срела човека који је за њу био друкчији но сви остали, она се питала да ли га доиста воли. „Може бити варам себе зато, што бих желела да волим“. И повлачила се у самоћу, испитујући то чудно осећање. Некад је замишљала да ће љубав доћи бурно, изненада, као потоп, да неће оставити времена за размишљање. Међутим, Маријин разум није био успаван, и она је сумњала: „Воли ли ме, и зашто ме воли> Приметио је да ми се допада“; — и ту се бунио њен понос. „Не, ни ја њега не волим, ја кокетујем“ — говорила је други пут, бежећи од њега и проводећи затим дуге нећи без сна, говорећи му у машти оно што никад не рече, љубећи га, мада га није пољубила.

Тако је прошла њена прва љубав...

Кад су се разишли, не рекав никад искрене речи једно другоме, она је први пут осетила празнину у животу. Дуго су је мучиле успомене; дуго се подавала чаробним сновима знајући да се никад неће испунити; дуго је мучила себе — док. једног дана не рече да је све то бесмислица. Требало је имати счиме да се бори. Она своју љубав није хтела сачувати као светињу : да је могла, волела би понова, да је умела, постала би кокета. Али њој је било све