Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини 3

вео заклони видик, омота планине, и кад су кола улазила у П., на улицама није било живе душе.

П, је доскора била незнатна паланка, али последњих година прогласише га за окружно место, установише окружни суд, доведоше пук и почеше градити пругу. Гимназија која је дотле бројала само четири разреда доби још четири и поста пуна једном речи П. је имало будућност велике вароши,

Али, разуме се, паланачки живот. није се дао тако брзо изменити. Већ у први сутон свет се позатвара у своје домове и само што се још у кафани могу наћи двоје, троје, од „елите“, Писар Јелић лајао је једаред за опкладу насред лијаце већ око пет по подне — истина било је зимње доба — и подбунио све варошке псе. Код „Европе“ су се другови ваљали од смеха, али је опкладу добио Јелић, није се имало куд.

Само, за човека који дође из велике вароши, паланачки живот је просто убиствен. Иако је Владимир са својих прозора имао широк видик на целу Черкеску Малу, на реку испред паланке, на равницу преко реке и на планине које су се у неколико редова низале једна иза друге, он је осећао празнину која се није могла испунити ничим у паланци. И кад је неколико -дана по свом доласку једно јутро опет погледао кроз прозор на изванредну слику коју му је природа пружала, њему се река учини као каква прљава крпа која се провлачи испред вароши, а далеке планине, обавијене маглом, као да добише глупе физиономије паланачких грађана.

„Гле“ рече Владимир „ово личи помало на сплин“ па како је сматрао да је: такво душевно стање недостојно једног човека, он се одмаче од прозора и приђе столу на коме су лежале растурене хартије и забелешке. Спремао је велику студију коју је започео још у Паризу и донео сад собом да је у паланачкој тишини и самоћи разради и заврши. Али тек што се латино пера, неко закуца на врата.