Palanka u planini i Lutanja

4 Анђелија Ј. Лазаревић

У собу упаде младић висок, буцмаст, неспретан и збуњен.

— Моја мати казала ти је да дођеш.

— Гле! — учини Владимир — А ко си тиг

— Ја сам Павле Јовић — рече младић отсечним гласом, као дете које се јуначи

Владимир, изненађен, устаде.

— Никад те не бих познао !

— Разуме се, — примети младић са симпатичним осмехом на збуњеном лицу — били смо деца кад смо се последњи пут видели. Ја се тебе скоро и не сећам.

Владимир се за тренутак замисли. Мати младићева била је рођена сестра његове матере, али сестре већ годинама нису говориле. Не измирише се чак ни кад је Владимиров отац умро, ни кад је тетка Мара женила најстаријег сина.

· Долазећи у П. Владимир се решавао да иде својој тетки, али се предомишљао, не знајући на какав ће пријем наићи.

— Отац је зимус добио овде за прегледника суда. Дасад смо били у Пожаревцу — додаде Павле.

— Знам, знам — рече Владимир гледајући младића.

= И мајка ти казала да дођеш, иако твоја мати и она нису... Знаш, паланка је, свет зна да смо род, па ће да говори.

— Добро, доћићу. А ти, шта студирашг

— Сад сам на матури. -

— А ја мислио да си већ и права свршио, тако изгледаш. Седи. ·

— Нека, морам да идем, дођи! — и умаче на врата.

Владимир, оставши сам, покуша да представи себи црте своје тетке, које се као кроз сан сећао. Он у ствари није ни знао прави повод свађи, а није ни желео да га зна. Сматрао је да деца не треба да се мешају у распре родитеља, и зато још истог дана потражи своју тетку.