Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини 23

над планине које су лежале једна поред друге, као огромно, уморено стадо. Дохвати шешир и побеже од куће.

Тетка Мара седела је пред хрпом чарапа, прегледајући и одвајајући их.

— Цепају се, ђаволи, — казала је не дижући главе кад је Владимир ушао; — никад не скину читаве А, ти, јеси ли добро утро ципеле кад си ушао, блато јег |

— Не брините, тетка Маро.

На звук његовог гласа она диже главу и по гледа га изненађено.

— Гле, а шта је тебиг — и спусти руке и рад у крило.

— Мени2 Ништа,

— Аха, знам: чуо си и ти.

— Шта, тетка Марог

— Шта се правиш луд! — викну љутито. — Ниси ваљда чуо, да оне кукају по кући.

Владимир клону под притиском, обори главу

и не одговори. — Све ја знам — продужи тетка Мара, парајући мирно наглавку: — синоћ се Бока вратио из

Београда, а ујка Влајко и ујна Јелена све су му испричали. Али тако је било и кад се Стојан женио, проћиће њих то. Само, ја сам певала кад сам женила Петра, оне плачу. Нисмо сви једнаки.

— Тетка Маро, ћутите, молим вас.

— Добро, само хоћу да видиш да знам.

— Тиме ми ништа није лакше.

— Лакше је, лакше је човеку кад се изговори.

— ја не могу да говорим.

— И не мораш, ја све знам. Писао си кући да хоћеш да се жениш, а оне удариле у кукњаву.

— И јелка...

— Па и Јелка, разуме се.

Неко време прође у ћутању.

— Мислио сам да ће ме моја сека боље разумети.

„