Palanka u planini i Lutanja

42 Анђелија Л. Лазаревић

Они су певали из свег гласа кад је наишао трговац Сибин и, познавши из далека апотекара по гломазном телу и неспретном ходу, потера брже коња и довикну им, устављајући се поред њих:

— Имате најмање још чстири километра до вароши, ходите у кола да вас повезем.

Али они су живо замахали рукама, вичући:

— Не треба, не треба, ми ћемо пешке — и продужили пут.

Сибин (се насмеја и потера коња, осврћући се непрестано за њима. Апотекарева фигура била је скроз комична: онсеу ходу клатио целим телом избацујући смешно колена, и жутео се из далека као канарина. И Сибин је целим путем одмахивао главом, смешећи се за себе, Најзад, Мирка — она је још дете, али он, апотекар!.. Матор човек, а луд... Не, то Сибину није ишло у главу, ту би се свако морао насмејати!..

У вече је Мирка, уносећи безграничну веселост у кућу, имитовала зачуђено лице Сибиново и лица других паланачких грађана који нису могли разумети те шетње по селима, ни дружење зрелог човека са девојчицом. Пуковник је остављао новине насмејан, и слушао Миркина причања. Она је причала даље, како их је воденичарево магаре срело и познало, и како је мала веверица одједном скочила пред њих на пут. Стајали су сви троје на стави међу високим стаблима и гледали се очи у ози, и да Мирка није пријатељски пружила руку веверици, ко зна докле би тако остали.

— Магаре је било паметније од веверице, говорила је; — оно није побегло.

Познавала је све дрвеће у шуми, разазнавала гласове свих тица.

И само једно вече вратила се замишљена кући.

Гараво Село лежало је на крају долине кроз коју је протицала река, и лепо су се из Черкеске Мале могле видети његове беле куће кад блеште