Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини 43

на сунцу. Назив је носило по неким чергарима који су, ко зна кад, становали у њему, док би данас заслужило сваки други назив до тај. Његове беле куће изгледале су као окупане у реци.

Апотекар се спремао послом у село, а Мирка је блистала од задовољства кад јој је саопштено да ће ићи. Она је одјутрос већ два пута навиривала у апотеку и питала кад ће се поћи, и сад, док је он свратио до куће да обуче своје платнено одело, она је нестрпљиво чекала пред апотеком.

Апотекарица погледа зловољно свог мужа.

— Кад год је највећи посао, ти нађеш какав изговор и одеш. Тако се не води радња и не придобијају муштерије,

— Спасоје ће остати у апотеци.

— Спасоје није што и ти.

Апотекар се није нимало узнемиравао. За двадесет и шест година брачног живота, имао је довољно времена да позна своју жену. Да се, рецимо, решио да Спасоја пошље у село, а он 'да остане, протест би био исти, са врло малом изменом у реду речи.

Он се мирно спремао, журећи семо зато што је знао да га Мирка чека.

— Сигурно ћеш опет повести оно детер упита апотекарица. |

— Разуме се да ћу је повести,

— Цео свет ти се смеје. Зар немаш старијег друштва од тог детета

— Свет би ми се смејао и кад бих, као Сибин, целог дана играо фарбла пред „Европом“.

— А јеси ли се икад сетио да поведеш своју кћер»

Апотекар застаде. Нешто, налик на грижу савести, такну га до дна душе. Доиста, то му никад није било ни на крај памети.

— Увек су ти други пречи — додаде апотекарица горко.

— Па нека пође и Бојана. Где је Бојанар