Palanka u planini i Lutanja

Анђелија Л. Лазаревић

| с» КУ

ма колико га волели, не даје потпуно задовољење — бар не у младим годинама,

Он је пушио ходајући нервозно по соби, кад неко тихо закуца на врата.

Пред њим се указа мило лице Станино које тог дана, зачудо, није имало онај весели израз који се никад није губио. Она је изгледала уморна, но то је можда долазило од бременитости која се већ лако запажала на њеном младом телу.

— Имам да ти кажем нешто — рече, поку-

шавајући узалуд да се насмеје. — Ја и тако већ морам кући, хоћеш ли да ме испратишр — Ја те не бих ни пустио саму — рече Вла-

димир срдачно.

Стана се опрости са тетком и Јелком. Оне, видећи да и Владимир одлази, одгледаше за њима зловољно, незадовољне што га Стана одводи, и то још по таквом времену. -

Киша је непрестано ромињала: ситна, јесења киша која не мисли стати.

Стана се ослони о руку свога брата, заклањујући се под његов кишобран, и они полако пођоше београдским улицама.

— Знаш, — поче после дуге почивке — јутрос сам добила писмо од куће.

— И зато си невесела 2

(Она потврди главом.

— Шта се десило.

Стана чврсто стеже његову руку као да је хтела нежношћу да одмах ублажи бол који ће му нанети. и

— Мирка је умрла.

Владимир стаде. –

Његова мала некадашња пријатељица; оно дете које је било као сунчани зрак за свакога ко је познавао — да ли је то могуће!

— Просто не могу да верујем — продужи Стана, уздржавајући сузе. — Добила је шарлах и умрла за неколико дана. Пуковник је био на ма-