Pašić : ilustrovani radikalni almanah

Милан М. Исаковић, председник Радивалног одбора у Летвици

У последњим данима његова зживота сустивале су га породичне несреће: изгубио је два сина; трећи му, при евакуацији 1915. год, сахрањен у Пећи; последњу наду, четвртота сина, послао је с војском. Остао је сам — самохран, поломљених крила. Изгубио је децу своју, отаџбину своју и слободу своју, изгубио је сва та три добра, која је волео и ценио више но свој живот.

Заробљен у заробљеној својој отапџбини, провео је последње своје дане кињен и мучен од сурова, непријатеља. Није могао · деце своје, отаџбине и слободе своје, — подлегао је сили и безажоњу, тузи и невољи, и 25. јануара (по H. К.) 1918. год. испусти своју племениту, честиту али намучену српску душу. Није дочекао да види слободну отаџбину, да дочека са победоносном српском војском свога јединца сина:

Борио се целога овога живота за, слободу, а сам је умро као — роб! Каква трагедија једног политичког и напионалног борца! — Мир пепе-

Ty доброг и племенитога Др. Лазе!

Маринко Станојевић _

Михаило М. Кр. Ворђевић

Михаило М. Кр. Ђорђевић, бив. министар и радикални првак родио се 15. марта, 1850. у Београду, где је свршио гимназију, а права почео и завршио их у Бону и Хајделбергу. У доба организовања Радикалне Странке отпуштен је ив државне службе због сарађивања на „Самоуправи", те се посветио адвокатском позиву и више партији, која га је

Мих. Максимовић свештеник у Клоки, теолог, првак Лепеничке омладине.

бирала за народног посланика у Катићевој Ресави и у Врањи. Једно време био је професор на правном факултету Велике Школе. Више пута био је министар правде, спољалнњих и унутрашњих послова. Био је државни саветник и наш посланик у Паризу и Букурешту. Као посланик у Паризу у мало није изгубио главу. Анархиста Леон Лотије извршио је атентат на Борђевића, 1893. од чега. је једва остао жив. Лотије је осуђен на вечиту робију. У овојој тенерадији Ђорђевић је био један од најкултурнијих Орба. Умро је 3. јануара 1901. у Београду.

мелан П: Петровић Обућина

Милан П. Петровић Обућина, управник фабрике дувана у пензији, син Петра, посланика Овето-Андрејске Окушттине, још као дечак garpejao се за тада тек у првим зачетцима радикаштни покрет у коме је

"после видну улогу играо и до краја,

у томе веран остао. У Београду је свршио технику и био је један од оне шесторице, које је држава као најбоље млала инжињере послала на страну, да се спепијализирају У железничкој служби 1880. Две пи по тодине провео је прво код аустриских државних железница у Прату, а за тим у централи у Бечу, где се спремао за машинску железничку службу. У Београд се вратио пред саму Тимочку Буну. Пријатељ страдалих радикала он није крио своје симпатије за њих. Због тога та. 28. јануара 1884. ухапсише у Београду код „Златног Крста“ и после два дана спроведоше у Горњи Ми-

Ива Мат. Бандић, Хрват- Херцеговац ватрени радикални омладинац

лановац, а одатле пред Преки Суд. Оптужен са бив. народним посланицима својим друговима, поп Јанком Пурићем и Миком Даниловићем, и још једанаест другова, као „саучеснипи у издајничком предузећу осуђен је по закону о Преком Суду не две године затвора и годину дана, полициског надзора. (Са овима оста лим осуђеницима Прекога Суда помилован је и он на нову годину 1886., али је од тога помиловања. имао слабе вајде пошто је већ био издржао готово целу осуду. Ослобођен није могао добити државну службу но је скоро две године провео на раду око нивелисања, Београда, који је посао извршио са својим друтом, такође угледним радикалом пок. Чађевићем. У августу 1887. враћен је у државну службу у железнички одсек министарства грађевина. Чиновничку каријеру завршио је као управник фабрике дувана, на коме је положају пензиони-

сан, по молби, крајем 1918. Један

од најчеститијих стваралаца и му-

ченика Радикалне Странке то је у-

важена старина. Обућина. лука Ћеловић Лука Ћеловић, трговац, председ-

ник управног одбора Београдсње

Задруге, родом је из Требиња, одакле је у младим данима дотао у Београд, где је проницљивошћу бистрог херцеговчета, ретком енергијом и усталаштвом на сваком послу врло брзо постао у Београду један од најугледнијих представника наme чаршије и један од најимућнијих наших људи. У почетку органи-