Pašić : ilustrovani radikalni almanah

ита П. |

НАШЕ СВЕТЕ ЖРТВЕ

МУЧЕНИЦИ ИЗ ВРЕМЕНА ОКУПАЦИЈЕ,

Страна 4. _ Алманах ПАШИЋ

Једног натмуреног дана, када су густи облаци покривали цело небо, корачала је главном улицом — гра» да Крушевца. чудна поворка. Било је то 9. јула 1916.

Десет српских грађана, 'окованих ногу и свезаних руку, опкољени оружаном мађарском жандармеријом, корачали су на, своје губилиште, припремљено у дворишту касарне Цара. Лазара. i

То је била пратња. без свештеника, без сродника, без погребних венапа., без кита, цвећа и без мртвачких сандука! |

Они који су имали да умру, били су још живи, и корачали су на својој сопственој пратњи!

Снажно, громко корачање мађарске спроводничке страже и звепкање њених сабаља и бајонета, — То је била. једина погребна музика!

— „Шта, су ови урадили“ — чуо се плашљиви шапат међу гомилом света, која је бивала све гушћа. -

— „Ако си ти што урадио, брате, то су они!" а

— „Па зашто их онда, по Богу брате, воде на губилиштег“

— „дато, што су оптужени, да су наговарали народ, да не предаје оружје окупаторским властима,“

— „А како се зову ови невини јад- ЊЕ

нициг" о

„Онај први, нисоки и стасити, то је Војислав Браловић, шеф поштанске-телеграфске станице у Брусу; онај други то је Сибин Јеличић, најбогатији и најугледнији трговац у Брусу брат старог народног посланика и једног -од највиђенијих радикалних првака, из народа Боже; онај трећи то је Милосав Отевовић, угледни трговац и председник радикалног среског одбора, онај четврти то је ит. Д..

Али зашто стаде · ова језива поворка, Стигла је на губилиште.

Пошто је пратња живих „покојника" била. завршена, имала, је, по неком обрнутом варварском реду, тек сад наступити њихова, смрт.

Десет тек подигнутих вешала. речито су говорила, о начину њихова погубљења..,

— „Не вешање свих одједанпут, већ редом, једнот за другим!" — тако је гласила пресуда аустро-мађар-

—

ског преког суда. Част да буде први обешен припала је „коловођи завере", Војиславу Браловићу.

Млад, стасит, поносито уздигнуте главе, не клецајући ногом, и не тражећи милост од варвара, несрећник

се по спремљеним лествицама попе

на вешала.

Кад је био горе, баци поглед унаоколо... Неколико стотина очију, пуних суза и саучешћа, биле су упрте на њега. а -

| Војислав Ј. Илић — млађи пвеник

Мајке су једном руком брисале сузе, 8, другом подизале децу, да виде мученике, .

—,=Браћо!' — узвикну одоздо снажним гласом — „Ја умирем невин, ал: доћи ће страшни суд 3 нашим џелатима“

Да би спречио даљи говор, џелат, брзином страха, потрча уз лествице. да што пре оконча језовиту и ужасну процедуру... Ку

· На смрт осуђени несрећник имао је само још толико времена, колико је потребно, да се изговоре цигло две речи, и он их је изговорио, KJIHKнуо је:

„Живела Србија!"

— „Вешај!" — одјекну груба маџарска, команда.

Конопац се намиче на врат, леост. вице се нагло измичу, и невина. жрт ва остаје, али само за секунду, лебдећи у ваздуху...

У истом магновењу ока, сви, и лублика и присутни Маџари са џелатом притрчаше к вешалима...

Шта се доголилог

Као да је неумитна Правда желела коритовати варварску пресуду, конопац _се „прекинуо и „мртвад“. још жив и здрав, дочекао се на, ноге, па, у недоумици, ено, гледа зачуђено око себе, не разумејући, да ли је то изненадна милост, или случај-

_ на игра Провиђења,..

И ту, где би сваки други, па, чак

и људождер, застао ганут и рекао: „Овај је човек праведник, јер ни смрт га, ето, неће! Поклањам му живот!" — сурово маџарско срце остаје зверски хладно... · — „Други конопац!" — раздра се опет избезумљени Мапар. И, већ после пола, минута, лепи, добри и вазда весели Браловић нихао се у ваз: духу као онакажена. и помодрела. лешина... |

После њега дође ред на, Стевовића,

а трећи по реду био је Сибин ЈеJAMU, :

Иако већ постарији човек, и он је

| стојички пспио своју чашу. с

На, његов усклик, управљен гомили српског света: „Збогом, народе! Сећај ме се! — женске су одговориле Јецањем, а мушкарци нервозним стезањем срдаца и шкргутом зуби...

После Јеличића. редом, остали...

Последњи који је имао испити 48.

шу смрт“ био је неки непознати Ко-

паоничанин, сељак од тридесетак година. Иако је видео мученичку смрт деветорице својих другова, овај се човек, са невероватном хладнокрвношћу, својственом само нашој раси, попео на своју Голтоту...

Зауставио је поглед на гомилици мапарских официра испод вешала.. Немогуће је никад заборавити тај поглед, пут бескрајног презрења...

Пре него што ће му бити навуче-

-на замка на врат, мученик је учинио

нешто неочекивано, нешто узвишено: пљунуо је доле на мађарске официре па затим умро... С његовим вешањем свршен је цео овај „крвави посао"...

Иако је пљувачка презрења, одмах убрисана, с маџарских мундира, срамота од овог вешања неће бити пзобрисана. никала..,