Paster

И. Ђаја

захтева од романа, свој „ћарру епа". Пастер побеђује на свим линијама. Његови најжешћи противници долазе му на покајање. Постаје славан за живота још широм целога света, називан добротвором човечанства. Доживљује све почасти које један научник може уопште добити. Умире у седамдесет трећој години окружен многобројним ученицима који настављају његову науку, тако да је догледао своје дело и у далекој будућности. Прадед Пастеров био је слуга, који је са висина Јуре сишао у мало место Сален (5а 5) и тада успео, у својој тридесетој години, то је било 1763 године, да буде ослобођен неке врсте онда уобичајенога ропства, које му је забрањивало да располаже својом личношћу и иметком. Имао је десеторо деце. Међу њима се родио Пастеров дед 1769 године,

Отац Пастеров, Жан-Жозеф Пастер, родио се 1791 године. Рано је остао сироче, те су га баба и тетке однеговале. Његова младост пада у доба Наполеонових ратова. Узет у војску 1811 године, учествовао је у Шпанском рату, а после царевог пада вратио се са одличјем Легије части, добивеним на бојном пољу, своме кожарском занату, живећи до краја у успоменама и легенди велике епопеје.

Оженивши се кћерју свога суседа вртара, Жаном—Етјенет Роки (Кодш), пресели се у оближње место Дол (Рб!е), и ту им се 27 децембра 1822 роди треће дете, Луј Пастер (Кош Разгепг).

Доцније се породица преселила у Арбоа