Paster

И. Ђаја

пет година, после првог убризгавања рече: „Зар смо само за то тако дуго путовали2"

Једнога дана, опет, стигоше деветнаест Руса из Смоленске губерније. Бесан вук их ј= био напао и већину страховито израњавио. Један поп међу њима, имао је горњу усну и десни образ откинуте. Њихове су ране биле такве да су саме по себи, изван беснила, биле опасне по живот. Они су морали бити смештени у болницу. Гледајући те руске сељаке у својој народној ношњи, превијене као да долазе са бојног поља, и болеснике из других земаља, Пастер је имао алегоричну слику онога што је било идеал целог његовог живота: наука у служби целог човечанства и величине отаџбине.

Од тих деветнаест Руса три умреше. Било је прошло петнаест дана од уједа до прве вакцинације. Уједи бесних вукова, као што је статистика говорила, смртоносни су у већини случајева. Али смрт те тројице изазва велико узбуђење у Француској. У Русији пак дочекаше ону шеснаесторицу спасених са неком врстом верског узбуђења. Руски цар посла Пастеру велики крст свете Ане у брилијантима и сто хиљада франака за оснивање Пастеровог института. Једног дана појави се у немачкој штампи вест да је онај поп што је био на лечењу код Пастера умро у најгрознијим мукама. Тада Пастер доби ову депешу од самога попа:

Жив сам. Операција добро успела. Шаљем

фотографију. Ершов.

196