Paster

И. Ђаја

страно и врло образованом свету, и како се у томе погледу далеко напредовало одонда, види се по томе, што је свако мислио да мора бити онако како годи његовом личном расположењу. Узалуд је Пастер доказивао да он само тражи истину, без икаквих обзира да ли ће испасти овако или онако, поменути свет се био поделио у два табора: једни су били за Пушеа, други за Пастера. Тада је Академија наука одредила комисију да испита то питање и да пред њом Пастер и Пуше понове своје огледе. Пастер је желео да се та комисија што пре састане, док је Пуше одлагао због хладног времена... Данас, на неких осамдесет година после те научне препирке, важе још они закључци до којих је Пастер био дошао: немамо доказа да и најпростија жива бића могу бити самоникла, и свако живо биће има своје родитеље или бар свог родитеља. То питање „спонтане генерације", важно са општег биолошког и филозофског гледишта, било је нарочито важно за будући Пастеров рад. Јер док није било утврђено да живе клице не могу постати саме од себе, недостајала је основа за изучавање тог света сићушних бића. Дознавши пак како постају, Пастер је имао сада у рукама први услов да поведе борбу с њима и да управља њима.

Године 1857 Пастер је премештен из Лиља у Париз, у Нормалну школу, за администратора, и у тој школи, где му је доцније саграђена пристојна лабораторија, провео је Пастер свој

30