Paster

И. Ђаја

бу и гледао је да се њоме користи ако је била умесна. Тако у овоме последњем случају није хтео прећи преко тврђења онако одличног експериментатора какав је био Пол Бер а да не нађе објашњења његовим резултатима. И то одведе Пастера ка новоме открићу.

Пол Бер је за своје огледе био узео крв од животиње тек неко време после смрти. У таквој крви бактеридија гради своје споре. А средства која је употребљавао Пол Бер убијају бактеридију али не убијају споре. Осим тога, у таквој крви налази се и један други микроорганизам, „је УБпоп зербаџе", који после смрти продире из црева у организам, тврдно је Пастер, и од њега угину животиње којима је инокулисана крв кад ова није узета одмах после смрти. Пол Бер увиде да Пастер има право, и на седници Биолошког друштва искрено признаде да се био преварио.

Имао је Пастер у то време једног неуморног противника, који је порицао све што је он тврдио. Био је то физиолог Колен, професор у ветеринарској школи у Алфору код Париза. Он је непрекидно тврдио, упркос Пастеровим доказима, да прострео може да се појави без икаквих бактеридија и живих клица. Пастер је опет тврдио да кокоши не могу оболети од прострела. То је било довољно да би Колен тврдио супротно. Пастер га тада замоли да му покаже кокош оболелу од те болести, и Колен му то обећа. Кад год би га срео, Пастер би га запитао: „А где је она кокош која треба да угине од

78

ји