Pastir

288

Но изображавање подмлатка народњег тек Ге »една етвар, на когу би требало да чинимо издатака, штогод вшпе можемо. Али зар нема Гош много и много прилика, што засецаГу у живот и лепшу будућност нашу, у кошма би требало да се гави подашна рука свакога од нас. Ено погледагмо слободну и самосталну грчку краљевину! Како извогева она ту самосталност своГу, како се ослободи испод оног истог ропског Гарма, у коме знатан део браће наше хош геднако пишти? Хиљадама и милигунима прилагали су богати Грци, где их Ге год у свету било, само да виде милу Хеладу своГу очишћену од дивљих варвара, да понове стару славу великих предака свошх. Па не чине ли тако и данашнњи Грци према свогог браћи Крићанима? А ми? — Ми смо саможиви; ми се не можемо никако да научимо, да у општем напретку нашем видимо за сваког напосе среће и користи; ми трошимо на многе раскошне ствари, без кошх би сваки врло лако могао бити, а нећемо често ни наГмањег издатка да учинимо на то, чиме би се сви користовати могли; ми не маримо толико за умним напретком свошм, за развитком књижевности своге, за зближењем Геднокрвних племена свошх, кад нам 1е тако тешко све то потпомоћи и незнатним прилогом новчаним. Докле будемо сваки само себе и своГе личне користи иред очима имали; докле будемо тако немарни према свему, што се опшности тиче: дотле ће се напредак наш врло спорим корацима помицати,- дотле ћемо морати плашљиво погледати у очи будућности своГе. Без опште заузетости око свиГу усло&а, кошма се отвара срећниГа будућност народња, нећемо шИг лако довршити започето дело врлих и родољубивих очева свошх. О свему овом како би лепо доликовало сваком свештенику да збори и разЗаже у стаду своме! Служитељу божиГем ваља да срећа рода обузимље српске груди његове, па да сваком приликом угушуГе у свошм суграђанима еаможивост