Pastir

457

безгласну. Но шта Ге значила ова приГатељска оданост пред странком, кошг у зачељу беше цар и кога иђаше на то, да сву власт преда у руке самом цару, те да у овом обсолутизму — неограничести и всепокорпШши слуга може доћи до узвишених места? Они ћутаху, изгледаху на време. Хедино само време и ћутање могло Ге да ослаби ту жестоку мржњу и изнова да отвори изгнанику пута у Цариград. Ова мржња беше мржња лична: она се ниге могла друкче уништити осем загедно с лицима. У тог мржњи на првом месту беше царица ХевдоксиГа. Она Ге хтела да цео свет омрзне сад на оног, кога она неволе, а зна се добро како у овом успеваГу и обичне жене, па тим више царице. За љубав њену нашло Ге се хиљадама људи, кош су само зато мрзили на Хована, што га мрзи она. Но ХевдоксиГа умре прва на две године пред смрт Златоустову. Умре и архтепископ нови. Аркадше га преживи само седам месеца. Кирило Халкидонски уграби мало ире од АркадиГа. А умре на послетку и ТеоФило, Гедан од наТ опаснишх и шпвештишх неиртатеља Златоустових. Златоуст изнурен с Гедне стране патњама, а с друге бесилодним изгледањем на свог повратак, кош ге добио тек по смрти, умре у сред нагвеће нужде и самоће близу Ко мана малене варошице понтиске. Н а неколико дана пред смрт његову беше дошла заповест, да се преведе у Петтунат. Не гледаГући на слабост, на изнуреност старца, солдати окупе га по налогу, да мора ићи и крену га на пут у сред нагжешће дневне прииеке. На путу овом одмах падне од умора. Наступи ноћ и ноћна прохлада. Златоуст задремље и заспи. У лаком овом сну види, да му се Гави свети Василиско, гепископ комански, кош на том истом месту пострадао беше ири Максиму у 302. години по Христу, и изговори му ове речи: „буди Гунак брате мог Ховане, сутра ћемо бити загедно ! а Сутра дан Златоуст се обуче у беле хаљине, причеети