Pastir

747

Но и то Гога ни!е све. Оваг род писаниге, кош се више проводи у шали и у трезном стању парохиганина, ма како да ге за осуђивање, опет се од чести прашта тиме, што ниге тако зазоран у погледу нашег народа. Наш народ и не мари толико да види особиту какву натегнутост код свог свештеника: он више воле кад Ге попа, што но кажу, одрешен, кад уме тако да се разговара, да богомољише и да иште што у писаниГу, па чисто Ге и рад што има прилике да и њега бар Гедном попа моли, да и он може задужити чим год пону. Но шта ћемо рећи за онаг начин писаниге, кош се по кадкад практикуге по начину неприличном, и то онда, кад људи нису у нормалном стању? Дошла 1е на прилику каква општа слава или заветина, кад се обично чини општа тшсанша. Свештеник свршио богомољу, освештао водицу и кронио све људе, па неће у исго време да приступи и писаниш , већ чека да то изврши после ручка. после — док већ буду људи весели и сувишно расположени. А зашто ? Зато што се у тог ватри може боље што написати, што у таквом случагу људи биваГу дуже руке. И да би се Гош боље у овом уепело, то неки духовници сами започињу са већим чашама или иду наруку да се чаше удвоге: и кад се већ осети да Ге настало опште весеље и расположеност, онда се и приступа к томе раду. Људи пишу у то време имао немао и пшиу толико, колико у обичне часове, у природном свом стању, неби записао. А доцниге кад се размисли и погледа на околности, то ве ћина од њих може бити да би и преиначила свогу писанигу Но ово се неда ни мислити. У књизи стош записано, а ниСанигу не дати, то Ге горе него украсти из светог олтара, Гер Ге то записако у име божнге и у име лепе славе небеске. И парохиганин даге ту писаниГу, али Ге даге као какву беду , као какво осуђење. А на шта све ово наличе? Наличе као на то, да свештеннк, кош Ге позван да пази над трезвеношћу евошх парохшана, да им доказуГе како 1е су-