Pastir

218

стране изгаснења и пригатна очекивања у кругу моековског свештенства. Неки од његових чланова више су се пута обраћали к нама с питањем: оће л’ бити већ Гедном то, што се тако давно очекуге? Али у духовног књижевности споменути одломак, загедно са предложним у њему питањем, остао Ге готово неприметан. Сећам се да Ге само Гедно „православно обозргениге," и то као узгред рекло неколико речи о њему, коге су у осталом тако не Гасне, да се из њи неда извести никакав тачан и Гасан погам о погледу овог листа на вопросно питање, и на избрани пут ради решења његовог. ОваГ случаГ може послужити за нов доказ, коге ниге већ Геданпут говорено, да ли (т. 1. духовни) у свачему па и у претресању оваквих питања, кога се по нагближе тичу нас, и кога могу бити успешно решена само узаГамним силама целог нашег друшства, — не радимо у сагласиГу, нити општим силама, него све некако посебно и сваки за се, а овамо очекуГемо, да се та питања, као што треба реше. Из овог узрока поред осталих, остала су неколико важних питања у духовним листовима, тек само питањима, а досад су их већ многи и заборавили. У осталом ми нисмо Гошт изгубили наду да питање о пензиш неће остати да небуде предмет општег претресања са стране московеког свештенства, и да се више или мање на задовољство реши. Писмо, коге 1е у овог књизи било напечатано од становника московске губернте, и коГе се тиче у право овога питања, дало нам Ге повода, да рекнемо Гошт неколико речи ради обгаганења овог дела. Пре свега, осећамо потребу исказати нашу искрену благодарност писцу за његово сачуствте к овом питању: о пензиш за свештенство. Писмо његово очевидно доказуге, да се ми нисмо преварили, кад смо говорили, да ће ово питање обратити пажњу, не само Гедног свештенства него да ће се и из светског дружства наћи људи, кош ће радо помагати и речма и делом, да се побољша, са