Pastir

157

и заповеди му да прочита на амвону обичну молитву; због овога обреда преобрати се хришћанска црква у МошеГу. Пошто Ге Султан изашао из цркве, дође ка њему неки Србин, носећи му главу цареву. Султан се обрадуте, али неверова — већ питаше велмуже, да ли хе то доиста глава царева, па кад се Ге уверио он ге целиваше. За тим ге пошље патригарху, да би 1е оваг оковао у злато и сребро, те да 1е сачува како сам зна. Три се дана продужаваше швачкање града по услову. Али „трећег дана“ говори турски историк, „гласници велике Порте разгласише непромењиву вољу Султанову, као судбину: заповедаше се вошицима да не пљачкагу више, да не чине никоме зла већ да живе на миру. Та велика воља би одмах испуњена: мачеви се турише на мах у корице и стреле сместише се у ћоше да се одмарагу." Овим можемо да довршимо повест о заузетку Цариграда. Али на послетку не можемо а да не наведемо карактерне речи, кошма завршуге руски летописац своге причање о освоГењу Цариграда. „Тако се заврши рад наших греха, те Махмуд седе на царски престо кош Ге од свих нагблагородниш каквих има под сунцем и отпочне да влада су два дела света. .. Но помисли проклети, —да ли се Ге свршило што 1е претсказано за цара Константина, за време Методиха патарског и Лава премудрога, да ли се испунише сва знамења о овоме граду; онда ће се да збуде и последње као што Ге речено: руски ће народ да се судари са турцима, те ће да отме град на седам хумића (брежуљака) са првим законитим владаоцима његовим па ће се у њему да зацари.“ Али осташе ова пророштва о судби византиге, кошма се користише на оваг начин у староГ Русиш, тек само као праменови уображења; али и у таког прилици рускоме срцу беше пригатно да се теши маштама о величини своге отаџбине кад гледаше у несрећи свогу хедноверну браћу. „Православни се надагу. вели други летописац руски, да ће