Pastir

322

три дана издангубе, и пропадну им радови пољски кош ниеу могли никако одлагања трпити. Ако се каквом домаћину у Гедног годшш треФИ и смрт у Фамилиш, а тако и женитба, — та се кућа, за читавих 10 година опоравити и на првашањ ступањ имаовине доћи неможе. Толнко се грдно у оваквим случаима излажу наши људи расходу, без кога би врло лако могли бити, — а и све обичаГе и церемонше редовно да проведу, — али само Гедан дан бар, а не по три. II. Крста. Иошење литнје. Красан обичаГ, код васцелога српства, а у наГлепше и нашригатнихе у години дане од недеље св. Томе до св. Илихе, долазе ти дани у кохе свако село за себе, а гди-гди и више села захедно имаху особен дан за ношење литихе. Кад каквом селу дође тах радостни дан, искупе се сви домаћини на места за то одређена. Места та обично биваху под великим грмовима (дрвећу), у пољима, њивама, на брдима, или пак код црквина ђе хе у селу има, као што код нас има готово сваки засеок. Ту се у очи тога дана свршава вечерња, сиомињући све житеље тога села и мушко и женско и старо и младо, — само Ге ли хришћанска душа. У хутру после хутрења, већ се скупило, по доста младића изкићених разним цвећем, а понахвише селеном (милодухом) кош мисле са свештеником по одређеним местима да иду и они се зову крстоноше. Ставе се у ред и већ се ту нашре мора бархак носити, кош хе онакови исти, као што га сватови носе. Ко има какву дрвену икону тах понесе и носихе спрам груди, а ко нема тах носи велики струк селена (милодуха) искићен са ружицама а ђе нема и са дивљим цветом ружица. Одма се одпочне песма и то све два и два са: „Господе помилуи нлсћ . Та песма непреетано се продужухе, да Ге чисто путни-