Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

122 Е Т. МАРЕТИЋ

1Х. б

Што сам досад навео црта из староиндијске књижевности, све су то црте позитивне, т. ј. говорио сам о ономе, што јест, чега има у тој књижевности, а сад ћу да наведем једну негативну црту, која је врло карактеристична и занимљива,

Познато је, да је у старих Грка и Римљана историографија била важна и бујно развијена струка међу осталим струкама њихове књижевности; они су имали знатан број ваљаних историка. Највећи део нашега данашњег знања о историји грчкој и римској потиче из дела тих историка. А и свака данашња малко развијенија европска књижевност има изобиле историчких дела, и у свакој од њих историци заузимају одлично место. Па и у тамним временима средњега века, кад су остале струке људскога знања била више или мање занемарене, имала је Европа мноштво писаца, који су писали историчка дела, од којих су многа драгоцени извори за историју оних. времена.

То се све нама чини тако природно, да држимо, да друкчије не може бити, али на наше велико чудо Индија се у томе сасвим разликује од Европе. Док у Европи свака књижевност, и мала и велика, има више или мање историка и историчких дела, а оно у големој староиндијској књижевности, која је трајала (како знамо из ЈУ. главе) око 3000 година, у којој су се лепо развијале толике друге струке умнога људског рада, не налазимо, може се рећи, ништа, што би се могло звати историја и историо– графија! Ја ту чудновату и загонетну појаву само констатирам, а пуштам философима и културним историцима, да је протумаче. Има, истина, неколико дела из каснијих времена, која се само за невољу могу звати историчка, али у њима је више поезије и фантазије него праве историје, Изузетак чини неколико породичних кроника гдекојих владалачких домова; у тим кроникама има поуздане историчке грађе, али то су само кронике, а не права исто“

риографија.