Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

БЕЛЕШКЕ 127

Ш.

14. „господар вода“, т.ј. бог Варун. а

84. „а краљ строг је заповедач“, т.ј. краљ Бхим, мој отаџ, строго заповеда, да женски дом (види 1, 71) увек буде добро затворен, да мушка глава не може у њ ући.

МУ.

3. 4. Позваници су се били сакупили у граду изван краљевскех двора, а сада их Бхим зове у своје дворе ва избор.

10. „што лабуди рекоше ми“; само јој је један лабуд рекао, али он је био у јату с другим лабудима, зато се каже: у множини „лабуди“ (вили на крају !. пев.).

16, тј. или Бу се отровати или у ватру или у воду скочити или Ђу се обесити; ову последњу врсту смрти нису Ин дијанци сматрали за срамотну.

30. „без праха ћеш имати рухо“, т.ј. као богови што имаду; а да на хаљинама богова нема праха, то се каже иу У. пев., ст. 96.

31. Венци богова увек су свежи, а венци, што их имаду људи, могу и увенути; види у Селешки УМ, 101.

33. 34. Ту се мисли бог Агниј (Хутас је друго име тога бога), за кога се каже да он целу земљу уништава, тл. спаљује (мисли се управо рећи, да је сав огањ на земљи од њега, од бога огња; име Агниј управо значи: огањ) и да жртве паљенице он блггује, т.ј. прима. Најпре се дакле Агниј помишља као материјална силг, т.ј. као огањ, а онда као бог, којему се жртвује као и другим боговима.

37—39. Ту се мисли бог Јам, који је иначе бог смрти: и подземног света, али је уједво и бог праведности, који неправеднике казни бијући их својом палицом (не мора се мислити палица у правом смислу, може се мислити и у пренесеном, као и ми што кажемо о хришћанском Богу да људе шиба).

41—43. Ту се мисли бог Индар.

44, Иза тога стиха очекивали би се стихови, у којима Нал спомиње и четвртога бога, тј. Варуна, који је у друштву с Индром, Јамом и Агнијем (види у ||. пев,, ст. 95), али тих стихова нема у оригиналу; ваљада су некад бали, па испали..

АЛ. „међу светским чуварима“, т.ј. међу боговима.

69—71. Ту се каже, како „љупка насмешљивка“ Дамајанта плачући говори. Човек не може у исто време и љупко се смешити и плакати, Треба зпати, да је „љупка насмешљивка“ сталан епитет Дамајантин, па је ево овде употребљен на месту,. где се „љупка насмешљивка“ не може смешити. У народној епској поезији и других народа налази се примера сличних: овоме, Тако у народним песмама Вуковим (књ. ||, бр. 62. и 66,) налазимо стихове: „опази га стража од Арапа, пак по–