Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

ПЕСМА О КРАЉУ НАЛУ

„Унићи ћеш!“ на то њему Ријеч Сакар одговори. Рекав „идем“ Нал отиде У дворе Дамајантији,

Тамо види Видарпкињу '„Међу мноштвом другарица, Угледа је славну телом, Сјајну гиздом, лепе масти, Уди су јој врло нежни,

итка је, лепих очију, Својим сјајем помрачује Регби светлост месечеву. Нал видећ је љупка смешка Љубав стане да му расте, Ал одржат реч хотећи Он устегну срце своје, Врле друге снебише се Угледав Нишађанина,

Са седишта својих скоче Дивним ликом освојене

И веселе Нала хвалит Стану чудом обузете, Ништа њему не говоре, Већ га славе у мислима: „О лепоте! о милоте !

О једрине племенитог ! Тко је ово7 да бог није 7 Да Јакш није ил Гандхарво“ Ни ријечи оне њему Прозборити не могоше Освојене сјајем таквим Срамежљиве лепотице,

Он се смеши, а пре њега Дамајанта насмеши се,

Па дивећ се проговара

И јуначком Налу рече; „Тко си ти, о наочити, Који љубав моју множиш7 Дошо си ко бог, јуначе ! Без мане си, знат те желим |

710