Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

402

БРАНКОРАДИЧЕВИЋ

_ Онда још га и не било —

Ма што ради њено мило 2

Бој се бије,

Крв се лије,

Јест њих само шака худа, Али чине дивна чуда.

Е свак срцу одолео,“

Бели данак прегорео,

Мисли само на замену,

Па се вије по камену,“ Вије, вије, пушком бије.

ЕЈ, злотворе, како ти је: Јала, брате, удри, туци! _ Познају се горски вуци, Урош гађа, пуни, пуца, Ал му празно срце куца. Куд погледа, онде пада; (Ох, да убит мож и јада, Што га мучи, што га мори, Што му живо срце пори! (Обазре се да је глену,

Ма се одмах назад крену: — „Ао, срећо, и та сада, Да са мене, мене страда... Амо, мачу, брате клети ! Ја је не ћу преживети. Јуриш, јуриш!“ — Веће скочи, Већ унапред силан крочи; Но шта му је, зашто стаде 7 Ето с' љуља, ето паде, Пушка њега погодила. Прискочи му јадна мила, —

570

575

580

585

590

595