Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

404

“

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

И поноћи преваљује, Бежи нојца, пред зору је, Звезде тужне сузе роне, Роне сузе и за оне

За којима на земљице Нема можда ни сузице.

Зора зори. О, глени и, Е спавају санак тихи, Па какви су да су били, Јуначки се јесу били, Сви су, нема ни једнога Да издао друга свога,

· Ни се дао жив у руке,

Славно скончав своје муке.

(Сунце грану, а по гори, Силан жубор већ жубори; Војници су већ устали

Па огледат' мртве стали,

А сувише те хајдуке, |

Што их сташе таке муке. Гледе тога, па онога,

Ал нема им ту једнога; Поломљене гује леже,

Ма најљућа — да л побеже 2 Не мож' бити, баш никако, Јера рањен беше јако, Како паде згледаше га.

Ма ко оно би крај њега 2 Један рече: „Та знаш кују! Ма сад нешто чују.

Па да није овиамо 2

и ~

640

645

650

655

660