Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

ОДЛОМАК 418:

(О драги Боже, што од ње то би 7 Он слепе очи њојзи таре... Сује... Живота знаци неће да се врате ; За грану с маша, са ње росу тресе 215 На њену доле малаксану главу. Залуду с" труди живот њој повратит ,.. Ка небу он сад диже своје око: „О небо, небо, њу ми избави, Па узми за њу ево моју душу." Ј 220 На њу он гледи: „Је ли истина; Ил то се мени само тако чини, Је л она сала рекла тијо: ах7 Да није ветрић што кроз лишће мили2" На прси он њој руку своју меће 225. И осећа где у њих срце куца, | 6 Већ мицати се њена уста ВИДИ, И опет не сме да је загрли, Јер он се боји да је опет натраг У пређашњи не баци сан. Сад она 230 Отвара око, па се горе диже, Забуњена унаоколо гледи, | а њоме што је, канда не зна, било, Но када поглед Милана јој стиже, Чини се њојзи да је све то јасно; 235 На коленима он ту код ње беше, Кад њег во сузно окб она спази, Небеска радост коју је истисла, Ах, кад га она коде себе спази, - 4 К'о анђ'о где он преда њоме клечи, 250 | У оку сузу, к'о што анђ'о сузи, - | Тад њојзи у срцу врло јесте тешко, Са клупе скочи њему у наруче, И мал што није опет ван се дошла.

Во оста у ово