Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

· Ниједан није оно угрејао.

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

К'о сад, — не велим да је био мрак; То беше ноћ, на небу сјаше месец, Од овог зраци на срце су ишли:

И дрхтајући тужило је срце,

Јер празно беше то. Он смотри њу.. И таки оде ноћ, и сунце дође

"Са жарким својим благодатним зраком,

На сусрет њему ширило се срце Пијући њег ве благодатне даре.“

Ал срце уско, многобројни зраци, Ди 6' могло оно њих уздржати ! Са Миланом је баш те тако било, Он није мого сили тој одолет', Потонуо је у том мору слади.

На верну своју он је стиска груд, Небеском слађу веће опијену.

Но је ли и њој као што је њему2 Да л њено срце ћути исту слад7 На своју верну он је стиска груд Не ћутећ' где јој свака дрхће уд, Он жарко љуби њена уста мала

И не види одунда руже бежућ.

И тек кад јој је свака клон ла уд, Тек онда с он из сна пробудио, Ал, из сна каквог само зора шиље, Из сна живота зајста што је вреда Из овог сна у страшну падне јаву. У њу он гледи, види да је бледа, Ка земљи види он њу падати,

На клупу он је носи, што од буса Ен'онде стоји начањена; на ту

Је мете ,.. Што је то 7... Укочена.

180

185

190

195

200

205

210