Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

196 · БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

Кад се пробуди,=) још је било ране. У истоку се зора већ развила,

Из њенога руменога крила,

Још бели данак не беше ограно.

Предамном лице зоре умиљано Но мисо моја неје онде била, По јучерањем дану се је вила, ја гледа лице девице љувано.

Око сјајно, чарке миле власи! Обрашчића, усничица краси! Дево, дево, да л ћеш бити моја!

Злаћано сунашце гле већ плану, Бели данак земљици ограну Срце моје ти си бес покоја.

Ми.

Нада мноме лисни дрва своди, Дугачко им се већ отеже сена: Надо моја, ваљда ниси пена, Која чезне, теке што се роди.

Десно лево мене нога води, Куда иђа јуче прељувена; Сунца јарког веће зрака блена За горицу чарну доле оди.

Чу ли, чу ли, што но онде шушну = Лагана л је онде миле нога, Ди но прође мимо драгог свога 2

Ветар лаки несташно то пушну, Суви листак з дрвета обали Само наду нека ми не свгли. “) пробуди, са стране, протумачена прва реченица: 4:5 гећ егуасћге.