Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

432 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

Красно: мирис од ње веје, Већ му је печена; Срце му с у груди смеје. „Амо ти милена.“

„Доле сад ћемо ми сести, __Ал ће да се слади!

Моро би те, рибо, јести, Ма да немам глади.“

Веће руку с рибом диже,

Да принесе к усти,

Прском вода у чун стиже Оде санак пусти! | 3 9. децембра у јушру.

Ова је песма“) несврнена, као и све дојакошње и друге, што ћете у писмима од сад читати, Тренутак и је створио, тренутак написао, Све су још непречишћене, Свршетак ми се чини сотте ! Ташћ, Красно три последња реда свршују ову заиста побожну песму. Она је проста, без украшења, као што моли чисто срце. Ја је мислим после посвете таки ставити, кад будем моју књигу тискао. — Друга је весела; сваки ће је, мислим, радо читати,

Намислио сам један мали епос писати са предпевом, Ево нешто из предпева.

Неверни Вук је Србију нздао,

На Косову је њезин соко пао,

И Србијанца јуначке су ноге Сужанства ланце вукле годе млоге. Душана доба бијаше прекрасно, Сужањство сада њима преужасно, Силна душе дирала је туга,

Ал ниоткуде не виђа се дуга,

По ведром дану, по мрачивој ноћи Цвијељеше они без помоћи.

„Та вашто да нас врази тако тлачег“ Овако они једном говораше,

#) Моја молитва.