Pesme i drame / Milutin Bojić

ПСЕ ОНМ ТЕ

МЛАДОСТ

Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу, Стотину бих ствари у један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу

ИМ, кад бих могао, на небо се пео;

"Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске,

Како пламти небо, како плачу брезе, Како свира ветар и вапију трске.

Као какав дивљак азијских племена, Што бесни од бола, а несрећан није, Шибајући тела обнажених жена

У даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,

Да тај бол без бола из груди му гоне,

'И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне.

УУ коштац са судбом! Тада праскам, докле Не клонем сав сможден као трула маса; Тада, као човек кога Господ прокле, Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи: Хтела би из душе, из срца, из груди,

Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи, „Да се троши, крши, и бесни и луди.

1910.

ГРИФОС

ЧОдлази, о страсна царице сатира

И сажежи косе и разгубај усне

И разлупај мрамор паганских кумира

И рашчупај недра крв на њих да пљусне.