Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 7

И сањива роса јутром с ружа капље, И не видиш ништа и корачаш даље Плачући што небо само сумор шаље.

(, мислиш ли, можда, постоји Лепота

Далека и чудна непојамна никомг Блудећи је тражиш стазама живота,

Очајно је кличеш својом грубом виком, „А вретено своје Парка кад размота,

Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом Незнане Лепоте. Чуј, у тебе све је:

Тобом пвет мирише, тобом сунце греје.

"Тобом небо плаче, тобом горе цепте,

У царству лепоте жена круну носи,

Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,

Тобом зло се цери, тобом самрт коси, Анђео и демон тобом с неба слећу Тобом Господ живи, светови се крећу.

1910.

ВЕТРОМ ШИБАНИ

Волим твоје уде сазреле и вруће

И детињско око што немиром жеже; Волим те кад лицем плане ти чезнуће, Кад се мрком кожом проспу руже свеже.

Волим лепе руке похотне и мале,

Волим твоје тело кад живцима цепти; Тисућ капи крви лије се у вале,

Од страха пред Новим сваки дамар трепти.

Волим те и нико волети те неће

Живцима што дршћу хиљадама капи,

Док демонска рука гура нас и креће

„До пред амбис страсти, што пред нама зјапи.